Како замишљамо будућност професије. Између страха и потенцијала.
Дебата о вештачкој интелигенцији у психотерапији најчешће се води унутар два екстремна оквира. Први је страх: слика у којој алгоритам преузима професију, а терапијске компетенције - однос, године обуке, клиничко резоновање - сведене су на фусноту. Други је некритички ентузијазам: претпоставка да ће алат решити проблеме који су до сада захтевали људско биће. Оба оквира превише поједностављују то шта рад терапеута заиста јесте. График који отвара овај текст намерно их ставља један поред другог.
Лева страна: опасно поједностављење
Први дијаграм приказује „терапијске вештине будућности” као готово јединствено поље AI, са преосталом категоријом „остало”. То је визија у којој технологија заузима место компетенције уместо да је подржава. Згодна је јер омогућава да се AI или у потпуности одбаци или јој се верује без ограничења - у оба случаја без потребе да се повуку било какве границе. И управо зато је заводљива.
Десна страна: AI око компетенција, а не уместо њих
Други дијаграм организује те исте будуће вештине према томе шта оне јесу у клиничкој пракси: терапијски савез, сократски дијалог, концептуализација случаја, клиничка процена, етика, емпатија, промена понашања и рад заснован на доказима. AI је у центру не као агент одлучивања, већ као подржавајући слој - који терапеута растерећује документације и организовања материјала, како би ослободио време за оно што остаје јединствено људско. Ниједна од осам компетенција није предмет аутоматизације.
Ова разлика има емпиријску основу
Два велика рандомизована истраживања из 2026. показују исти образац. McFadyen и сарадници (Communications Medicine), у студији на 540 људи, открили су да се CBT апликација подржана генеративном AI користила чешће и дуже од статичког контролног материјала, уз упоредиву клиничку ефикасност. Со и сарадници (Journal of Medical Internet Research), у трокраком истраживању са 1.187 људи, нису приметили значајне разлике у смањењу депресивних симптома (PHQ-9), али су забележили веће ангажовање у групи подржаној AI.
Закључак је доследан: алати подржани AI повећавају ангажовање пацијента, али клинички исход остаје упоредив са контролном групом. Ангажовање је предиктор ефекта, а не сам ефекат.
Најзанимљивији налаз, међутим, тиче се онога што покреће задржавање пацијента у терапији. У истраживачкој анализи Со и сарадника, задржавање је покретала емпатијска функција модела - рефлексија емоције - са односом шанси блиским десет (OR 9,99), док саветодавна функција није показала значајан ефекат. Механизам, дакле, није „давање тачног савета”, већ рефлексија емоције. А то је компетенција чија срж остаје код терапеута.
Граница која мора бити повучена намерно
Игнорисање промене је неће зауставити - само ће обезбедити да се одигра без људи који најбоље разумеју шта је безбедна, етичка, на односу заснована терапија. Одговор није одустајање од технологије, већ избор алата чија је усклађеност документована, а не само декларисана.
У том смислу, принцип записан на графику - заштити оно што функционише; унапредити оно што се може унапредити - није маркетиншки слоган, већ оперативни критеријум. Између страха и потенцијала постоји избор: ко-стварати или игнорисати.
Заштити оно што функционише. Унапредити оно што се може унапредити.
Овај текст анализира објављене научне податке и не представља клиничку препоруку. Therapy Support није медицинско средство у смислу MDR и не доноси клиничке одлуке. AI у платформи подржава документацију и организацију материјала - све клиничке одлуке остају на терапеуту.
Извори: Ј. McFadyen et al., Increasing engagement with cognitive-behavioral therapy (CBT) using generative AI: a randomized controlled trial (RCT), Communications Medicine 6, 129 (2026), nature.com/articles/s43856-025-01321-8. М. Со et al., Effect of AI-Based Natural Language Feedback on Engagement and Clinical Outcomes in Fully Self-Guided Internet-Based Cognitive Behavioral Therapy for Depression: 3-Arm Randomized Controlled Trial, Journal of Medical Internet Research (2026), jmir.org/2026/1/e76902.