Како се регулише употреба AI код терапеута? 1. део: Аустралија - компетенција као нова професионална обавеза
Ово је први текст у серији која истражује како различите земље регулишу присуство AI у пракси психотерапије. Почињемо Аустралијом - једном од земаља које су теми приступиле свеобухватно и, што је важно, нису се превасходно усредсредиле на заштиту података. Подаци су у позадини. У првом плану је друго питање: шта терапеут треба да разуме да би AI постала права подршка у његовом раду, а не ризик?
AI је уписана у дигиталну компетенцију, која се пак провлачи кроз неколико кључних области клиничке праксе, укључујући етичку праксу, дијагностичку процену, интервенције и комуникацију.
Шта ово значи у пракси? Да дигитална компетенција није додатна вештина уз клинички рад, већ његов део. Приступ је близак томе како терапеут размишља о другим елементима свог клиничког алата. Сваки нови инструмент - упитник, техника, модел концептуализације случаја - захтева разумевање где има смисла, која су његова ограничења, како мења процес. AI се уклапа у исту логику. Може бити вредна подршка у клиничком раду, под условом да је свесно одабрана и интегрисана у алат уз пажњу на то како се уклапа са свиме осталим.
Шта конкретно терапеут треба да разуме?
Иза општег захтева да се дигитална технологија користи на законит, етичан и професионалан начин стоји неколико конкретних димензија.
Прва је разумевање како алат функционише - на основу чега се добија резултат, која су његова ограничења, када је мање поуздан. Друга је познавање правног и етичког оквира - GDPR, професионално право, кодекс понашања. Ако терапеут користи AI алат који обрађује податке пацијента, вреди знати где се ти подаци обрађују и како је одговорност распоређена. Трећа, и најсуптилнија, јесте рефлексија о утицају AI на клинички процес. И четврта: свест о сопственој улози. Аустралијске смернице то јасно кажу: клиничка одговорност остаје на терапеуту.
Заједничко стварање знања: PACFA и нови модел професионалног развоја
Аустралијске препоруке не говоре само о обуци - обука је предвидљиво продужење онога што терапеут и иначе ради кроз континуирани професионални развој (CPD). Важније је како се разуме сопствена улога терапеута у односу на технологију која се развија.
PACFA (Psychotherapy and Counselling Federation of Australia) у својим смерницама ово описује кроз две повезане димензије. Прва је позната: практичари треба да одржавају своје знање о напретку AI и њеним етичким импликацијама ажурним - кроз обуке, читање, формални CPD. Ово је класичан приступ.
Друга димензија је мање очигледна и знатно ангажованија. PACFA подстиче терапеуте да учествују у процени ефикасности и безбедности AI алата - како у сопственој пракси, тако и у формалним истраживачким пројектима.
Шта ово мења? Мења позицију терапеута у односу на технологију. Више није само њен прималац или корисник. Постаје ко-учесник у процесу у ком се технологија процењује, исправља и развија. Знање о томе шта функционише у клиници, а шта не, не ствара се искључиво на страни технолошких компанија или академије. Ствара се у сусрету алата и праксе.
Терапеут није пасивни потрошач метода; он је критички сведок и често њихов ко-творац. PACFA протеже ову логику на област AI - као природно проширење професионалне улоге.
Коју улогу AI сме да игра, а коју не сме
Ово је вероватно најпрактичнија тачка аустралијских смерница. Смернице не кажу уопштено да је AI подржавајући алат. Оне кажу конкретно где AI има место, а где не.
Место AI је свуда где подржава рад терапеута, а не замењује га. То је пре свега област организације и континуитета: структуриране белешке, документација, одржавање контекста између сеанси, доступност радних хипотеза у тренутку када су терапеуту потребне. AI такође може помоћи у припреми клиничких процена и извештаја, као и у анализи података - увек под условом да терапеут задржи пуну контролу над интерпретацијом и доношењем одлука. То су задаци који заиста олакшавају когнитивно и организационо оптерећење, а притом не задиру у оно што је срж клиничког рада.
Тамо где AI нема место, граница је подједнако јасна. AI не замењује клиничку процену, не може бити представљена пацијенту као терапеут, не доноси терапијске одлуке и не функционише ван људског надзора.
Граница између AI и терапеута уграђена је структурно у аустралијске смернице - и требало би да буде уграђена на исти начин у алат који терапеут бира за свој рад. Не као слој комуникације који се може додати или уклонити, већ као начин на који апликација функционише. AI предлаже структуру. Терапеут одлучује.
Шта ово значи за клинички рад
Аустралијске препоруке тихо говоре нешто важно: компетенција у AI није „додатак” професионалном репертоару. То је део одговорне праксе у 2026. години и надаље. Терапеут који не познаје ограничења алата који користи, нити његов утицај на клинички процес, не испуњава професионални стандард.
Ово не значи да сваки терапеут мора да користи AI. Значи да би сваки терапеут требало да разуме шта је AI, где има смисла, а где нема - и то и да би донео свесну одлуку да је не користи. А онај ко разуме алат добија од њега праву подршку - подршку која се не такмичи са његовом клиничком проценом, већ га ослобађа дела невидљивог посла.
Therapy Support је осмишљен са истим приступом, са границом између AI и терапеута уграђеном у сам начин на који апликација функционише. AI предлаже структуру, терапеут одлучује. Наш сајт садржи и одељак Материјали, где прикупљамо садржаје који подржавају стицање знања о AI у терапијском раду - управо у духу онога што аустралијске препоруке подстичу. А терапеути који желе да иду дубље и да ко-стварају развој алата могу се придружити бета-тест програму.
У наредним наставцима серије погледаћемо како се иста тема обликује у другим земљама: SAD, Канади, Новом Зеланду, Немачкој и Уједињеном Краљевству. А затим тамо где смернице још не постоје - и шта то значи за терапеуте који желе одговорно да практикују пре него што њихова професионална организација формулише сопствени став.