Kako se reguliše upotreba AI kod terapeuta? 1. deo: Australija - kompetencija kao nova profesionalna obaveza
Ovo je prvi tekst u seriji koja istražuje kako različite zemlje regulišu prisustvo AI u praksi psihoterapije. Počinjemo Australijom - jednom od zemalja koje su temi pristupile sveobuhvatno i, što je važno, nisu se prevashodno usredsredile na zaštitu podataka. Podaci su u pozadini. U prvom planu je drugo pitanje: šta terapeut treba da razume da bi AI postala prava podrška u njegovom radu, a ne rizik?
AI je upisana u digitalnu kompetenciju, koja se pak provlači kroz nekoliko ključnih oblasti kliničke prakse, uključujući etičku praksu, dijagnostičku procenu, intervencije i komunikaciju.
Šta ovo znači u praksi? Da digitalna kompetencija nije dodatna veština uz klinički rad, već njegov deo. Pristup je blizak tome kako terapeut razmišlja o drugim elementima svog kliničkog alata. Svaki novi instrument - upitnik, tehnika, model konceptualizacije slučaja - zahteva razumevanje gde ima smisla, koja su njegova ograničenja, kako menja proces. AI se uklapa u istu logiku. Može biti vredna podrška u kliničkom radu, pod uslovom da je svesno odabrana i integrisana u alat uz pažnju na to kako se uklapa sa svime ostalim.
Šta konkretno terapeut treba da razume?
Iza opšteg zahteva da se digitalna tehnologija koristi na zakonit, etičan i profesionalan način stoji nekoliko konkretnih dimenzija.
Prva je razumevanje kako alat funkcioniše - na osnovu čega se dobija rezultat, koja su njegova ograničenja, kada je manje pouzdan. Druga je poznavanje pravnog i etičkog okvira - GDPR, profesionalno pravo, kodeks ponašanja. Ako terapeut koristi AI alat koji obrađuje podatke pacijenta, vredi znati gde se ti podaci obrađuju i kako je odgovornost raspoređena. Treća, i najsuptilnija, jeste refleksija o uticaju AI na klinički proces. I četvrta: svest o sopstvenoj ulozi. Australijske smernice to jasno kažu: klinička odgovornost ostaje na terapeutu.
Zajedničko stvaranje znanja: PACFA i novi model profesionalnog razvoja
Australijske preporuke ne govore samo o obuci - obuka je predvidljivo produženje onoga što terapeut i inače radi kroz kontinuirani profesionalni razvoj (CPD). Važnije je kako se razume sopstvena uloga terapeuta u odnosu na tehnologiju koja se razvija.
PACFA (Psychotherapy and Counselling Federation of Australia) u svojim smernicama ovo opisuje kroz dve povezane dimenzije. Prva je poznata: praktičari treba da održavaju svoje znanje o napretku AI i njenim etičkim implikacijama ažurnim - kroz obuke, čitanje, formalni CPD. Ovo je klasičan pristup.
Druga dimenzija je manje očigledna i znatno angažovanija. PACFA podstiče terapeute da učestvuju u proceni efikasnosti i bezbednosti AI alata - kako u sopstvenoj praksi, tako i u formalnim istraživačkim projektima.
Šta ovo menja? Menja poziciju terapeuta u odnosu na tehnologiju. Više nije samo njen primalac ili korisnik. Postaje ko-učesnik u procesu u kom se tehnologija procenjuje, ispravlja i razvija. Znanje o tome šta funkcioniše u klinici, a šta ne, ne stvara se isključivo na strani tehnoloških kompanija ili akademije. Stvara se u susretu alata i prakse.
Terapeut nije pasivni potrošač metoda; on je kritički svedok i često njihov ko-tvorac. PACFA proteže ovu logiku na oblast AI - kao prirodno proširenje profesionalne uloge.
Koju ulogu AI sme da igra, a koju ne sme
Ovo je verovatno najpraktičnija tačka australijskih smernica. Smernice ne kažu uopšteno da je AI podržavajući alat. One kažu konkretno gde AI ima mesto, a gde ne.
Mesto AI je svuda gde podržava rad terapeuta, a ne zamenjuje ga. To je pre svega oblast organizacije i kontinuiteta: strukturirane beleške, dokumentacija, održavanje konteksta između seansi, dostupnost radnih hipoteza u trenutku kada su terapeutu potrebne. AI takođe može pomoći u pripremi kliničkih procena i izveštaja, kao i u analizi podataka - uvek pod uslovom da terapeut zadrži punu kontrolu nad interpretacijom i donošenjem odluka. To su zadaci koji zaista olakšavaju kognitivno i organizaciono opterećenje, a pritom ne zadiru u ono što je srž kliničkog rada.
Tamo gde AI nema mesto, granica je podjednako jasna. AI ne zamenjuje kliničku procenu, ne može biti predstavljena pacijentu kao terapeut, ne donosi terapijske odluke i ne funkcioniše van ljudskog nadzora.
Granica između AI i terapeuta ugrađena je strukturno u australijske smernice - i trebalo bi da bude ugrađena na isti način u alat koji terapeut bira za svoj rad. Ne kao sloj komunikacije koji se može dodati ili ukloniti, već kao način na koji aplikacija funkcioniše. AI predlaže strukturu. Terapeut odlučuje.
Šta ovo znači za klinički rad
Australijske preporuke tiho govore nešto važno: kompetencija u AI nije „dodatak” profesionalnom repertoaru. To je deo odgovorne prakse u 2026. godini i nadalje. Terapeut koji ne poznaje ograničenja alata koji koristi, niti njegov uticaj na klinički proces, ne ispunjava profesionalni standard.
Ovo ne znači da svaki terapeut mora da koristi AI. Znači da bi svaki terapeut trebalo da razume šta je AI, gde ima smisla, a gde nema - i to i da bi doneo svesnu odluku da je ne koristi. A onaj ko razume alat dobija od njega pravu podršku - podršku koja se ne takmiči sa njegovom kliničkom procenom, već ga oslobađa dela nevidljivog posla.
Therapy Support je osmišljen sa istim pristupom, sa granicom između AI i terapeuta ugrađenom u sam način na koji aplikacija funkcioniše. AI predlaže strukturu, terapeut odlučuje. Naš sajt sadrži i odeljak Materijali, gde prikupljamo sadržaje koji podržavaju sticanje znanja o AI u terapijskom radu - upravo u duhu onoga što australijske preporuke podstiču. A terapeuti koji žele da idu dublje i da ko-stvaraju razvoj alata mogu se pridružiti beta-test programu.
U narednim nastavcima serije pogledaćemo kako se ista tema oblikuje u drugim zemljama: SAD, Kanadi, Novom Zelandu, Nemačkoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. A zatim tamo gde smernice još ne postoje - i šta to znači za terapeute koji žele odgovorno da praktikuju pre nego što njihova profesionalna organizacija formuliše sopstveni stav.